Темељи и врхови

КАПИТАЛНИ ИЗДАВАЧКИ ПОДУХВАТ МАТИЦЕ СРПСКЕ ИЗ НОВОГ САДА
Десет векова српске књижевности
Из миленијума националне литературе, на свим дијалектима и наречјима, из свих области (просторних, усмених и писаних), одабрано је оно што је као најбоље обележило своје време. Критеријуми су високи, објективни и без било каквих подешавања. Само тако се може успоставити златни низ од Светог Саве до овог времена, и после. Мото: „Све најбоље на једном месту.” Нема књига приземљуша, страначке књижевности, кланова и ћаскаоница. Прва два кола, у двадесет томова, већ су пред читаоцима

Пише: Зорица Тодоровић Мирковић
Фотографије: Бранко Лучић и Архива Матице српске

Хиљаду година траје непрекинути ток српске књижевности. Идеја да се обједини све врхунско што је у том миленијумском књижевном оквиру створено потекла је из Матице српске. Писац и академик Миро Вуксановић, управник Матичине Библиотеке, иницијатор је и главни уредник Антологијске едиције „Десет векова српске књижевности”. На том капиталном пројекту окупљени су највећи зналци националне књижевности. Књиге прва два кола, у двадесет томова, већ су пред читаоцима. Елегантне, пресвучене у платнени повез византијски плаве боје, и боје Словена, са златотиском.
– Сабирања врхунских вредности, у свим областима, укључујући и књижевност, за сваки народ су знак његовог укупног цивилизацијског учинка – каже у разговору за Националну ревију Миро Вуксановић. – То се најбоље постиже сједињавањем традиционалног и савременог, односно тумачењем некадашњег на модеран начин. Мирење је мера вредности. Определили смо се да из десет векова српске литературе, на свим облицима српског језика, на свим наречјима и дијалектима, из свих области (просторних, усмених, писаних), одвојимо оно што је најбоље обележило своје време. Критеријуми су високи, објективни и без било каквих подешавања. Само тако се добија капитални низ српске књижевности од Светог Саве до антологијских књига које сада настају или ће у нашем веку настати. Антологија је, дакле, отворена и не може бити довршена, да би стуб растао и постајао неопходан укупној српској култури, као и њеним сусретањима са другим културама.
Примењена су научна мерила, каже академик Вуксановић, али на начин приступачан свима који читају, студирају, предају или воле књижевност. Установљен је модел сваке књиге: предговор (нов текст), антологијски избор из укупног дела писца, његов животопис (селективна библиографија), објашњења, речници (ако је потребно), са избором критика. Целовите, као око пуне, лепо опремљене, свакој ученој кући потребне књиге.
Главна предност оваквог приступа, додаје Вуксановић, огледа се у максими: „Све најбоље на једном месту.” Уз уредничка правила, наведено је (у свакој књизи Едиције и на сајту Издавачког центра Матице српске, www.icms.rs) 120 наслова прве серије. Неки томови су антологије, неке деле двојица или више писаца. Андрић, Црњански, Пекић, Ћосић, Лаза Костић, Винавер, Исидора... имају по две или три књиге. У другој серији биће писци из XX и XXI века који нису у првој серији, па историчари књижевности, књижевни критичари, избори по жанровима. Да буде свестрано. Није реч о канону, о успостављању „реда у узвишеном писању”. Намера је да се одједном виде главни српски књижевни знакови у десет столећа.
– Пре четрдесетак година, у два издања едиције сличне овој, одабрано је и објављено сто и тридесетак књига. Друго издање није као прво. Шта све може у српску књижевност одлучивао је, тада, централни комитет. Ми немамо комитет. Имамо, додуше, самозване и позване комитетлије који мисле да је њихово мишљење закон за све. Најчешће се јављају са страначких страна. Или из комисија које имају задатак да „прикрате што је предугачко”. Један такав глас, нетачан и смушен, са сајта ресора за културу покушава да наноси и материјалну и моралну штету нашем доиста замашном подухвату. Чини се да живимо у годинама које тешко подносе велике захвате. Завладало лично и клановско. Као и увек, али безочније.

ОРФЕЛИН, ХАНА, ИВО

У другом делу Едиције „Десет векова српске књижевности” први пут своју књигу добија Захарија Орфелин, а у Антологији српског песништва Миодрага Павловића први пут је и раскошна „Хана” Оскара Давича и друге његове песме. Објашњава Миро Вуксановић:
– Захарија Орфелин је наша ренесансна појава. Имао је више почетака и више дарова од својих шездесетак година живота, окончаног у новосадској сиротињи, без гроба и мрамора. Први је Србин који је штампао своје песме, уредио је први српски часопис (1768), написао је велелепно Житије Петра Великог(недавно признато као његово), састављао травари словар, подучавао у Подрумару, уплео врх Карловачке цркве, био географ, историчар, коректор, а готово увек као зачетник. И тек сада ће имати своју антологијску књигу, обликовану руком вуковарском, где се и родио. А Давичо и Павловић, коначно, помирени су вољом Оскарових наследника. Први пут после 1964. позната Антологија има „Хану”и друге Давичове песме. Уосталом, свака књига у нашој едицији има нешто више од својих претходница. То су књиге разлике и новине у познатом.
Издавачки центар Матице српске, напомиње уредник Вуксановић, нема никога стално запосленог. Има сараднике: приређиваче, уреднике и претплатнике, у Србији и ван ње. Логистичку помоћ даје Библиотека Матице српске. Штеди се на свему, сем на труду и квалитету.
– Библиотека Матице српске, најстарија српска (заснована 1826) и прва наша јавна научна библиотека, у протеклих четврт века нарасла је за милион и по публикација. Има највећи електронски каталог у Србији, који је основа Виртуелне библиотеке Србије. Ново крило зграде Матичине Библиотеке, на 4.300 квадратних метара, отворено 2007, једина је у култури сасвим довршена велика инвестиција из Националног инвестиционог плана.
Едиција „Десет векова српске књижевности” не остварује се на уштрб других капиталних подухвата Матице српске и њене Библиотеке. На пример, изашла је библиографија Иве Андрића, заједнички подухват Библиотеке Матице српске, САНУ и Задужбине Иве Андрића. Два су повода за то: пола века Андрићеве Нобелове награде и век од објављивања првог рукописа великог писца у часопису Босанска вила.
– У Библиотеци Матице српске, седам библиографа уз помоћ неколико сарадника, од јуна 2009. до маја 2011. саставили су столетни библиографски круг Иве Андрића који има 15.631 запис на 49 језика. Наручилац и финансијер посла је Задужбина Иве Андрића. Ту је све што је Андрић објавио и све што је о њему објављено, с неколико регистра. Ту огромну и дуго чекану књигу, заједно су објавили САНУ, Задужбина и  Библиотека Матице српске, у септембру, на 1.080 страница великог формата. Коначно.

***

Прво коло
Премијерно коло од десет књига Антологијске едиције „Десет векова српске књижевности” чине Књижевни радови Светог Саве (приређивач др Томислав Ђорђевић), Једноставни облици народне књижевности (др Марија Клеут ), Поезија Дубровника и Боке Которске (др Злата Бојовић), Књига Доситеја Обрадовића (др Мирјана Д. Стефановић), Књига Јована Стерије Поповића (др Сава Дамјанов), Књига Петра II Петровића Његоша (Миро Вуксановић), Књига Боре Станковића (др Марко Недић), Књига Иве Андрића (др Славко Гордић), Књига Милоша Црњанског (др Миливој Ненин) и Антологија српског песништва Миодрага Павловића.
Свих девет приређивача су и чланови уређивачког одбора едиције.

***

Друго коло
Недавно изашло из штампе, друго коло ове Едиције састоји се од следећих десет књига: Јован Скерлић (приређивач академик Предраг Палавестра), Лаза Костић (академик Љубомир Симовић), Петар Кочић (академик Светозар Кољевић), Исидора Секулић (др Слободанка Пековић), Милован Видаковић (проф. др Радослав Ераковић), Симо Матавуљ (проф. др Драгана Вукићевић), Стеван Сремац (проф. др Горан Максимовић), Иво Андрић (друга књига, др Славко Гордић), Милош Црњански (друга књига, проф. др Горана Раичевић) и Захарије Орфелин (Боривој Чалић).

***

САНУ ради свој посао
– Мноштво олако мисли да САНУ спава – каже академик Вуксановић, поводом оптужби које се често могу чути у ово време настављања смутњи и ломова. – Медији не прате редовно програме, предавања стручњака из света, међународне и друге научне скупове. Не приказују значајна издања Академије и њених института. А те далекосежно важне и можда намерно прећутане ствари дешавају се у Академији свакодневно. Уместо онога што водећа национална кућа науке и уметности мора да ради, чека се, изгледа, шта ће САНУ рећи о текућим (густим и мутним) политичким догађајима. Академици, као личности, о свему имају своја уверења, која се међусобно могу разликовати. Важно је да Академија на високом нивоу обавља оно због чега постоји.

***

Језик се брани сам
– Српски језик има судбину као и народ коме припада, којег твори. Сложни народи, и кад су мали, пазе свој језик, а Срби се и данас „надвлаче конопцем” да ли је Вук био у праву, где је средиште, ко је неку реч први смислио, која је страна света главна, да ли је југ на дну. Куну се у ћирилицу а сваког часа раменом на улици дирају латиницу. Али, језик се брани сам. Он не мари за оне који мисле да ће без њих нестати. Српски језик је богат. Има речи и за друге. Ништа му неће бити ни ако прима понешто од других. Да, истина је, наша права књижевност данас је скрајнута, готово затурена. Устоличена је страначка литература. На столовима су најчешће отворене књиге приземљуше. Али, та ће навика да прође. Оно што је изузетно настаје мирно, улази у свест полако и траје дуго. Не мари за ћаскаонице.